molim za savet

Ovako... sada sam treća godina gimnazije, društveno-jezički smer. Pre otprilike pola godine sam počela da se interesujem za medicinu i poželela da je upišem nakon srednje škole. Prvo sam se dvoumila zbog prijemnog ispita (kao što rekoh, društveni sam smer), a potom i zbog priča da se i uz marljiv rad ne postižu odgovarajući rezultati. Postavila sam već dva posta na ovom sajtu i odgovori studenata medicine su mi pomogli da otkolonim sumnje što se toga tiče. Ali sada me muči nešto drugo. Svakim danom se sve više pronalazim u ovom pozivu i neprestano pokušavam da pronađem neku alternativu u slučaju da odustanem od medicine, ali jednostavno ne uspevam da vidim sebe ni u čemu drugom. Dakle, sa te strane - sigurna sam šta želim. Ali sa druge strane, sada počinjem da razmišljam o svom životu nakon studija. Jako sam osetljiva, teško podnosim nesreću, prvenstveno tuđu. Sama pomisao na neke strašne stvari me deprimira. Imam osećaj da bih umirala sa svakim pacijentom koji ne preživi. Teško mi je kada pomislim na toliko mladih ljudi koji boluju od neizlečivih bolesti. Sve to me na neki način inspiriše da upravo ja budem ta koja će tim ljudima pomoći, ali i demorališe jer svi govore o lekarima kao ljudima koji prolaze kroz svašta. Znam za lekara koji je jako mlad doživeo infarkt i otišao u penziju. Volela bih da znam kakvo je još nečije iskustvo... Da li se ljudi vremenom naviknu na takve stvari i počnu da ih doživljavaju samo kao posao? Ili je tokom celog života prisutan onaj tupi osećaj bola koji prouzrokuje saosećanje?
Znam da još uvek imam dovoljno vremena da donesem odluku, ali volela bih da što pre odlučim, osećala bih se mnogo bolje.
Hvala na izdvojenom vremenu za čitanje ovolikog posta
Unapred hvala na odgovoru.

Ja sam takodje treca godina,ali medicinskog smera,odnosno farmaceutski u med.skoli...To je malo neuobicajno da sa jezickog upises medicinu,ali zasto da ne...Dobro je sto imas godinu i po da se spremis i ako sad krenes sa propremom,u slucaju da losije stojis sa hemijom i biologijom,mozes uz upornost i trud dobro da prodjes...
A sto se tice tog dela posle faksa...to jeste malo za*e*ano,jer ima toliko lekara koje salju po raznim selima i tako to,specijalizaciju mnogi nikad i ne dobiju,a predpostavljam da tako ne zamisljas sebe...Specijalizacije su uzasno skupe,a ako ti bolnica to finansira mozda ti "dodeli" neku koja ti se ne svidja,neku tupavu...Mnogi su na birou...dobro,kao lekar mozes da nadjes posao pre nekog ko ima diplomu npr.fakulteta istorije,knjizevnosti ili tako nesto(ne potcejnujem nikog ali je cinjenica da ti ljudi jos teze nalaze posao),ali opet...Tu je i odlazak u inostranstvo...Mada,ako vec imas problem sa tim odnosom sa pacijentima...Jeste to sve lepo,ti volis medicinu,zelis da pomazes ljudima i tako dalje i tako blize,ali realno gledano ovo je Srbija i neko istrazivanje nije bas razvijeno...ja sam upisala prvo za med.sestru,ali sam se prebacila u 2.god.jer sam lose podnela praksu upravo zbog te emotivne strane posla...Mnogima ne mozes da pomognes,ali ako ne postanes lekar onda bas nikome ne mozes da pomognes(bar ne na taj nacin)...Pa ti dobro razmisli...Vremenom ces steci tu neizbeznu otpornost,to je jednostavno mehanizam odbrane...Imas svega par izbora:da se emotivno izolujes,da poludis ili da odustanes od medicine...
I plasila sam se da cu postati kao ovi lekari koje svi kritikuju da ljude gledaju kao stoku...Ali *e*i ga...Moras da nadjes neku zlatnu sredinu...
A sto se tice tog problema da ne znas sta ces kad zavrsis faks...zato sam se ja zainteresovala za VMA i postavila ovde temu da vidim sta ljudi misle...(ali se niko ne javlja )
Eto,ja se raspisala,nije neka pomoc ali mozda posluzi...